Evo, prošla je još jedna Oluja. Još jedanput nije prošla bez incidenata jednih koji su na njih spremni i onih koji su svake godine totalno nespremni. Meni je ta situacija svake godine sve više onako ironično smišna. Lani paljenje zastave Srbije, ove godine vikanje "za dom spremni!", svake godine zabava za široke mase. Obeća san bija da neću komentirat više tu situaciju i lani navodno napisa "zadnji" tekst na tu temu, al eto, nisan čovik od riči, puka bi da ne komentiran.

Ja san svoje djetinstvo ispuca u devedesetima, kažu najgorim godinama. Bija san dite koje se igralo municijom ko da su lego kockice, nošenje oružja mi nije bija strani pojam, a znali smo ka mulci i "posudit" koji pištolj ili pušku u nečijeg starog kad bi doša s terena pa užicane metke trošit po tupinolomima u Solinu. Bilo nan je to super, bili smo dica, bilo nan je normalno.

Bilo je nama normalno puno toga. Solin je bija jedan od malo gradova u Dalmaciji na koji nikad nije pala ni jedna granata pa smo bili jedna vrsta sigurnog skrovišta za izbjeglice. Tako nan je bilo normalno i da u razredu imamo učenike koji su prošli strahote rata, bilo nan je normalno skupljat hranu i robu za izbjeglice, bilo je normalno sa starcima gledat vijesti i dnevnike sa svim sranjima koja su se događala, bilo je normalno gledat crtić i na vrhu ekrana vidit traku na kojoj su pisala imena gradova i sela u kojima su označavane zračne uzbune. Baš zato šta su nama takve stvari bile normalne, ja ne želin da mojim sinovima na taj način prođe djetinstvo.

Imali smo mi u Solinu i Srba. Jebi ga, događalo se da je neko Srbin pa ako je bija "dobar" sve bi bilo OK, a ako "nije bija dobar", onda bi mu jebali majku i bilo bi svakakvih uvreda. Al većinom su bili "dobri". Sve je to nama ka dici bilo totalno normalno jer jebi ga, rat je, mora se zastrašit neprijatelja na sve moguće načine. Meni je ko ditetu uvik bilo jasno zašto HOS-ovci nose crne uniforme i zašto im na nadlaktici piše "Za dom spremni". I sad mi je to jasno. Psihološko ratovanje je tada bija dobar dio posla. I pomoglo je. Naši HOS-ovci su odradili veliki dio posla, oni su ostajali tamo di niko nije tija ostat i odlazili tamo di niko nije tija ić. Momci u crnom, neki od njih i maloljetni su u svojim ZDS uniformama odlazili u smrt bez puno pitanja. I bili su naši heroji. I još su. Moji su heroji sigurno.

A sad dolazimo do onoga ALI...ili, kako bi mi to u Dalmaciji nazvali, "jebiga". Ali u ovom slučaju dolazi iz onog razloga di ne razumin upotrebu tog vojnog i ratnog pozdrava u uvjetima mira. Ja ga nikad nisan upotrebljava. Ne iz razloga šta ga se sramin. Baš iz drugog, skroz suprotnog razloga. Ja taj pozdrav poštivan jer poštivan ljude koji su ga ponosno na rukavu nosili da bi Hrvatska bila slobodna država za sve svoje građane, a mislin da oni koji ga nisu nosili u ratu nemaju nikakvo pravo koristit ga u miru. Mislin da se ljudi koji za njega svoju krv nisu dali kite tuđim perjem.

E, sad dolazi dio u kojem mi jedna stvar nije nimalo jasna. Zašto su ga naši HOS-ovci izvikivali u Kninu na proslavi Oluje? Da bi nekoga zastrašili? To je vojni, ratni poklič. Koga se triba strašit njime u miru? Pa baš su se oni borili da bi naša država bila slobodna, da bi svi njeni građani bili slobodni, da bi i naše manjine u njoj bile slobodne. Koga onda strašimo? Zašto hranimo tu zvijer koja je već nekoliko puta izašla iz kaveza i meni i mojim vršnjacima priuštila "normalno" djetinstvo uz izbjeglice, eksplozije, zveket oružja, mrtve prijatelje, rođake i očeve? Kome je uopće potreban taj pozdrav u miru? Veće poštovanje, dragi moji HOS-ovci, od mene imate kad se postrojite uz svoje suborce na ovakvim proslavama u svojim uniformama i dostojanstveno bez strašenja u stavu pozor ispratite manifestaciju stojeći čvrsto ko za vrime rata, bez tog pozdrava, bez njegove upotrebe jer dobro se zna kad je on potreban i mi svi dobro znamo ako ne daj Bože opet zatriba da ste vi spremni. Taj pozdrav po mom mišljenju ko nijedan drugi ne bi triba bit zabranjen jer mislin da baš zbog priča o zabranama dolazi do većih sukoba u društvu, ali tribalo bi se znat njegovo vrime i misto upotrebe i baš bi HOS-ovci, zbog zaštite svog pozdrava, to pravilo tribali poštivat.

Ovaj bi tekst završija zaključkom ili prije zamolbom svima koji koriste pozdrav "za dom spremni" da prvo prouče njegove posljedice i učinak na slobode u našoj državi, da o tome razmisle, da razmisle žele li nas dicu rata podsjećat na rat ili nas i našu dicu žele pustit da uživamo u miru koji su nam oni krvlju izborili i poklonili i na tome im hvala.